Untitled Document

У историјским документима се први пут помиње 1477. године као један од важнијих градова у Херцеговачком санџаку. Развоју Чајнича у то време посебно су доприносили рудници гвожђа, једини у Херцеговачком санџаку као и положај који је заузимао на трговачком путу између Дубровника и Истанбула. Овај градић је богат културно-историјским мотивима.

По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Чајниче имала је 8.956 становника, распоређених у 36 насеља.

Национални састав:
Срби - 4.709 (52,57%)
Муслимани - 4.024 (44,93%)
Хрвати - 5 (0,05%)
Југословени - 77 (0,85%)
остали - 141 (1,60%)

Национални састав 1971. године, био је сљедећи:
укупно: 11.602
Муслимани - 6.065 (52,27)
Срби - 5.353 (46,13)
Хрвати - 29 (0,24)
Југословени - 14 (0,12)
остали - 141 (1,24)

Насељена мјеста [уреди]
Авлија,
Батковићи,
Батово,
Батотићи,
Безујно,
Борајно,
Брезовице,
Бучковићи на Безујанци, Гламочевићи,
Гложин,
Ђаковићи,
Заборак,
Ифсар,
Камен,
Капов Хан,
Каровићи,
Крстац,
Лађевци,
Луке,
Међурјечје,
Метаљка,
Милатковићи,
Миљено,
Миштар,
Подаврело,
Поникве,
Првањ,
Слатина,
Старонићи,
Стопићи,
Судићи,
Тодоровићи,
Трпиње,
Тубројевићи,
Хунковићи
Чајниче.

Град Чајниче (1991. године)
укупно: 3.152
Срби - 1.802 (57,17)
Муслимани - 1.192 (37,81)
Хрвати - 2 (0,06)
Југословени - 51 (1,61)
остали - 105 (3,35

Преузето са:
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Чајниче

iИСТОРИЈА

Чајниче се први пут помиње у XIV вијеку као мала варош, кроз коју пролазе путеви од југа према истоку и обрнуто. Према неким старим записима из времена турске владавине, Чајниче је наводно, добило име по води (Чајниче-на персијском добра хладна вода), по другим записима Чајниче потиче из времена старог Рима и Грчке (римски и грчки виојници су чекали у Чајничу (очајнички) да прође зима да наставе пут даље. Најреалније је да Чајниче носи име из средњег вијека када су кроз Чајниче пролазили путнички каравани, те су у Чајничу правили паузе од пута, одмарали се и пили вруће чајеве да се загрију (чај-Чајниче).
Eвлија Челебија у својим путописима пише да нигдје није видио такву варош чији је положај брдовит и валовит и у исто вријеме дјелује смијешно, страшно и страшиво. Она је са три стране окружена великим брдима, која се дижу до небеса. Многи предјели су сами воћњаци, као праве рајске баште. Долине ових брда су опет понори као прави бездани пакла. Сва ова варош налази се на тијесном терену, у њој има једна провалија од стијена и питоме земље, да човјек нема храбрости да погледа у провалију.
У вароши има око педесетак воденица које су нанизане једна до друге. Има три свратишта (одмаралишта-данас хотела), једно јавно купатило које је веома лијепо, умјетнички израђено са пријатним ваздухом.
Има око двјеста дућана, постоји и једна јавна кухиња за сиромашне има седам излетишта. Под једним хладњаком има бистро врело које потсјећа на врело живота (хладно је) као комад леда, тако да се у јулу не могу лако попити ни три гутљаја. У том блаженом кутку има и столица у зеленилу. Ни жега жарког сунца не може дјеловати у хладу многобројних огромних стабала. То је дебео хлад попут персиских алеја, а дирљиве пјесме више хиљада милозвучних птичијих пјесама освјежавају дише излетника. На више мјеста текућа вода окреће роштиље на којима се без човјечијег учешћа пече месо.
У сваком углу могу се наћи заљубљени парови који слушају разноврсне музичке групе које изводе музичке тачке. Једном ријечју, становници осталих градова долазе на ово мјесто гозбеса разним јелима и пићима и приређују разноврсне забаве и састанке.
Иако се Чајниче налази на опасном мјесту, клима је веома пријатна.
Овај опис Чајнича је из 1572. XVI вијека.
Око 1990. године у Чајничу су постојале двије основне школе. Прво је отворена Српска основна школа у саставу Црквене општине. У њој је радило више учитеља који су поред основних предавали и неке предмете везане за трговину.
Чајниче је имало и двије читаонице : једна је била Српске православне цркве, а друга градска. Обе су биле снадбјевене са великим бројем књига као и тадашњом штампом. Преко дана било је доста мирно, старији грађани долазили су да читају штампу и није било много посјета. Читаоница би активније почела да ради после 20 сати. После завршетка дневних послова у читаоницу су долазили чланови разних секција ( фолклорне, драмске хорске и тамбурашке). Ту су се спремале приредбе посебно су чувене Светосавска, Ђурђевданска, приредба Кола српских сестара итд. Црква је имала властити хор, који је учествовао у одржавању служби. Приредбе су биле посјећене у великом броју од грађана Чајнича, долазило је и доста заинтересованих из околних градова и села.
У Чајничу је био и богат спортски живот. Дјеца предшколске и узрасти до петнаест година вјежбали су гимнастику у школи и у гимнастичкој сали која се налазила у згради општине, била је опремљена свим могућим гимнастичким средствима. Вјежбало би се по читав дан у почетку лагане вјежбе а после мало када би се стекла спортска рутина радиле су се и доста компликованије и захтјевније вјежбе. Спортски живот се одвијао под окриљем Соколског друштва „Соко“ сви чланови имали су одговарајућу спортску опрему.
Сваке године одржавао се СЛЕТ прво у Чајничу а побједници су одлазили на даље такмичење у Сарајево или Београд.
Испод Цицеља, у самој вароши, налази се извор Врело, са доста високим водопадом. Врело има стрмо корито зато вода великом брзином тече кроз град и улива се у Јањину. На великом платоу испред ограђених на Врелу одржавало се сваког Богојављења литургија са освјештавањем воде.
Вода у Врелу увијек је била била чиста, на њему је било забрањено прање и просипање прљавих вода и ђубрета. Људи су могли да се напију воде из Врела не само на његовом изворишту, него и на ушћу.
Ријека Јањина сјеверноисточним дијелом пролази кроз Чајниче. На њој се, на мјесту званом Ваљарице, налазио велики базен са одскочном даском и кабинама.
Прва хокејашка утакмица на Балкану одржана је је на клизалишту испред хотела „Чајниче“ 1936. године.
Чајниче је добило прву телефонску централу 1873. године. А 1929, године и своју електричну централу у власништву црквене општине. Освјетљен је био цијели град, радила су улична свјетла а и домаћинства су имала освјетљење. За вријеме Аустро-Угарске поготово недјељом Цицељ је био једно велико шеталиште и излетиште. Свирала би се војна музика на платоу званом Променада са почетком у дванаест сати. Аустроугарски официри и војници са својим женама шетали су заједно осталим грађанима. После одласка окупатора одржавање Цицеља преузело је Спортско друштво „Соко“, које је направило још три, четири стазе.
Саобраћај се одвијао у главном фијакерима до Сарајева или Пљеваља и обрнуто. Када је направљена пруга Сарајево-Београд до Устипраче би се долазило фијакером а после возом.. Поштански саобраћај је био развијен у пошти су радила три службеника.
Све до завршетка II свјетског рата, и после, Чајниче је било административно-управно средиште котара (среза) и регије.
У Срезу је радило 20-ак службеника.
Народ Чајнича и околине дао је велики допринос учешћом у српским устанцима и бунама,ослобађању од турског ропства, аустругарске окупације и фашистичке окупације.
У Чајничу је 1. марта 1942. године основана Друга пролетерска народно-ослободилачка бригада,састављена углавном , од бораца ужичког и чачанског региона.
ПРИПРЕМИО:
Небојша Обреновић