Чудотворна икона Богородице у Чајничу

Чајниче – светилиште

Овдје долазе људи из разних крајева свијета, посебно са простора бивше Југославије. Чуда су се дешавала још док је икона била у манастиру Бања. Једно од чуда које се десило забиљежено је у Житијима светих за август мјесец. Било је то прије Првог свјетског рата. Један дјечак римокатоличке вјероисповијести родом из Зенице кога су овдје родитељи довели зато што је престао говорити – проговорио је

пише: Зоран Јанковић

Од људи који путују у Соколац или Пале често ћете чути да кажу ''идем на Соколац'', ''идем на Пале''. Кад крене у Чајниче, ко зна зашто, нико не каже да је пошао ''на Чајниче''. Мада би се то за овај градић, који (кад први пут ту дођете) оставља утисак да га је неко у планину случајно спустио и ту заборавио, са правом могло рећи. Јер Чајниче се налази на надморској висини већој од 800 метара, у горовитом крају обраслом буковином и црногорицом, на бријегу, стијешњено рјечицом Јањином, Цицељем и Чивчи брдом. Нико не зна ни кад је основано, нити ко га је тачно основао, ни да ли је овдје ријеч о граду у планини или планини у граду. Али за цркву у Чајничу и њену чудотворну икону пресвете Богородице, мало је Срба који нису чули. У источним крајевима Српске чућете грлену, горштачку пјесму која гаси свјетлост у лампама и вишесмислене стихове: ''Шта их брига, шта се кога тиче што ја идем цркви у Чајниче!'' А у Чајниче се најчешће иде 21. септембра, за Малу госпојину.

Примијетио је то и чувени путописац Евлија Челебија кад га је пут овуда нанио далеке 1664. године. Забиљежио је, тада, да овакво чудно мјесто нигдје није видио. Али и да су људи гостољубиви и побожни, а да народ из околних мјеста у Чајниче долази на вашар. И све је тачно запазио. Једино чуди то што је његовој пажњи промакла стара црква Успенија пресвете Богородице, или је, онако ненаочиту, малу и скоро допола укопану у земљу, једноставно није ни примијетио.

У чајничкој цркви чува се Пролог (књига стара преко 480 година), у којем су описани животи светаца, а на корицама забиљежен запис о цркви у Чајничу који свједочи да је постојала 1492. године, што значи да је саграђена још и раније. Године 1863. подигнута је нова, велика, прелијепа црква, тако да данас Ч ајниче има двије цркве, једну поред друге. Нови храм, такође посвећен пресветој Богородици, велики је и грађен је у стилу старих, источњачких грађевина са намјеном богослужења. Његов кров чини 18 већих и мањих полулоптастих кубета, који у унутрашњости стварају утисак небеских сводова. Испред улаза дозидан је, 1897. године, велики камени звоник.

Чудотворна икона свете Богородице Чајничке

О чајничким црквама постоје сачувани записи и њихова историја је позната, али о чудотворној икони, захваљујући којој је Чајниче постало мјесто ходочашћа, не зна се баш много тога. Сматра се да је она једна од три иконе које је насликао свети јеванђелиста Лука. Једна је у Јерусалиму, друга у Хиландару на Светој гори, а трећа – у Чајничу!?

Чудотворна икона је, влада мишљење, прво била у дому Немањића. Цар Урош ју је, након што је дуже времена боловао па био излијечен у манастиру Бања код Прибоја, у знак захвалности поклонио овом манастиру. У временима кад су мошти светог Саве однесене из Милешеве и манастир Бања спаљен је и опљачкан. Неко од сељана из ватре је спасио икону и донио је у Чајниче, гдје је 370 година стајала у старој цркви, а онда пренесена у нову. Године 1868. прочуло се да ће манастир Бања бити обновљен а икона враћена натраг. Чајничани су се узбунили и пријетили да ће је оружјем бранити, тако да је остала овдје.

У Другом свјетском рату Италијани су активирали експлозив у црквеној порти и дијелом порушили храм, а остатке опљачкали. Чајнички Срби тада су спасили дио црквених књига и икону. Однијели су је у једну српску кућу. Даље је склањана у цркву у селу Стечање у Рашкој области, а затим у једну пећину. Због страха да би могла бити оскрнављена, пред пећином су организоване даноноћне страже. Из пећине је пренесена у село Слатину код Србиња у тамошњу цркву, а затим у село Трпиње, гдје је дочекала и крај Другог свјетског рата. У премаленој пећини свештеник је повремено вршио службу, а народ се на кољенима провлачио кроз уски улаз и присуствовао богослужењу. Након рата црква је обновљена а икона, коначно, враћена на своје мјесто. Данас се налази на украшеном пријестолу, уз сјеверозападни зид средњег дијела храма, близу олтара.

Чуда се и данас дешавају

Већ вијековима народ приступа овој светињи у нади и вјери да ће им помоћи. Као и много штошта друго везано за ову икону, а што је засигурно вриједило забиљежити, и велики број чуда која су се дешавала правим вјерницима уз помоћ Богомајке и иконе посвећене њој, остала су незаписана.

''Овдје долазе људи из разних крајева свијета, посебно са простора бивше Југославије. Чуда су се дешавала још док је икона била у манастиру Бања. Једно од чуда које се десило забиљежено је у Житијима светих за август мјесец. Било је то прије Првог свјетског рата. Један дјечак римокатоличке вјероисповијести родом из Зенице кога су овдје родитељи довели зато што је престао говорити – проговорио је. Отац Јован прочитао је, тада, молитву. Након завршене молитве несвјесно је питао дјечака: 'Када си престао говорити?' Дјечак му је одговорио: 'Од кад сам се уплашио' и описао чега се и кад уплашио. Он је проговорио, а његови родитељи пали су ничице пред светињом. Икона помаже и онима који нису православне вјере, али долазе овдје са вјером да ће им она помоћи. Скоро је овдје био један случај. Иако сам ја ту кратко, тек два мјесеца. Читао сам Врачевске молитве. Довели су једну жену која је била толико слаба да није била у стању да држи свијећу, већ су јој помагале сестре. До краја молитава она је сама почела пребацивати свијећу из једне руке у другу. Многи овдје оздраве и без читања молитава. Сами се моле, како знају и умију, а касније нам пишу да су оздравили '' , прича за Патриот јереј Тихомир Мотика.

Један млађи момак и сам нам је испричао своју причу. ''Рањен сам на борбеном положају на Горажду. Била је то непријатељска граната из минобацача. Једна је пребацила, друга подбацила, а трећом су нас погодили. Граната је ударила у церклаж једне куће, а гелери су се вратили на нас. Тројица су погинула, а нас двојица смо рањени. Ја у главу. Одмах сам пао у кому. Четрдесет дана нисам долазио себи. Нико се није надао да ћу преживјети. Доктори су ми давали минималне шансе. Ма, отписали су ме. Доктор Бранко Ђуровић рекао је мојима: 'Ја сам га оперисао, али сад је у божјим рукама.' Моји су долазили у цркву и молили се да оздравим. Сви смо били вјерници у породици. Није било комуниста. А онда сам, на опште чуђење свих, дошао себи. Кад сам се освијестио, ништа нисам знао. Ни да пишем ни да читам. Као мала беба. Све сам морао поново да учим. Кад сам се опоравио, и сам сам приступио икони. Данас сам, хвала богу, добро. Десило се чудо. Има Бога'', прича нам Бошко Крезовић, који је данас момак на женидбу.

Велики број вјерника свакога дана приступа икони и моли се Богу. Једна жена пита да ли смије да приложи хеклану салвету за коју је сањала да треба да је донесе пред икону. Дозволили су јој. И нама су, кад смо рекли да смо из Патриота , дозволили да фотографишемо. Рекоше нам да су недавно долазили новинари из Трећег ока али да њима фотографисање није дозвољено. Међутим, од великог броја вјерника који су, непрестано, достојанствено чекаоли да приступе икони и помоле се – ни након вишечасовног чекања нисмо могли прићи и направити задовољавајућу фотографију. Због сталних долазака ходочасника у непосредној близини цркве постоји и конак, у коме вјерници могу преноћити. 

Икона окована сребром и златом

''Сама пак икона врло је стара. Сликана је на дрвеној плочи са обадве стране. Са предње је Богомајка са малим Христом на руци, а на полеђини је св. Јован Крститељ, који десном руком благосиља. Ликови су тамни од старости и, вероватно, од пожара. Видљива су само лица, јер су остали делови допојасних фигура под оковом сребрне и позлаћене ризе, лепе израде. Оков је радио познати кујунџија Ристо Андрић, 1868. године. Сав се био предао послу, затворио је радњу, па је три године предано и истрајно радио код своје куће, док није завршио своје ремек-дело. У металној круни Богородице био је украсни дијамант у величини мањег лешника и још неколико ситнијих, које су повадили и опљачкали официри и војници, по злу чувене, 'Вражје дивизије', стоји записано у Монографији о икони. 

Мала госпојина

Дана 21. септембра православни вјерници празнују Рождество пресвете Богородице – Малу госпојину, коју Црква чини на спомен ''када је Бог услишио молитве Јоакима и Ане и подарио им кћерку Марију, која ће послије родити Христоса''.

Мала госпојина спада у групу богородичних празника који се обиљежавају у спомен на живот Богородице. Црвено је слово у календару 21. септембра. То је вријеме када је уобичајена појава мраза и осталих јесењих метеоролошких појава па је, одатле, у народу остала изрека: ''Госпојина мала – јесен права.'' 

Молитва пред чудотворном иконом Мајке Божје Чајничке

Пресвета Богородице, Дародарилице, спаси нас.

Тебе славимо, Дародарилицу, која си чудесима многим прославила Сина својега и себе, Дјево Богомати; освети нас славом твојом неизреченом, Дародарилице, и спаси душе наше.

Чајниче се радује теби, Богорадована, као драгоценој ризници небеских дарова; обдари и нас милошћу својом, Дародарилице, и испроси нам благодат Духа Светога што истином просвећује и освећује душе наше.

Дарове дарујеш свакоме ко име твоје са вером и надом спомиње, и свакоме ко се пред ликом твојим чудотворним моли; слепима за вид, раслабљенима снагу, покајницима очишћење. Стога те у љубави прослављамо, Дародарилице, и под твоју заштиту душе наше стављамо.

Небеска славо и чајничка похвало, радуј се! Из твог девичанског тела засијала је радост свему свету; нека из твоје чудесне иконе сија радост свима нама који се теби вазда радујемо и из дубине душе кличемо: Радуј се, зоро нашега спасења, радуј се, Дародарилице, обрадуј све нас сваким добрим даром. Амин!

 

 

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ЧАЈНИЧКЕ

У граду Чајничу у Републици Српској на дан Велике Госпојине /15 август/ бива велики црквено-народни сабор и празник пред чудотворном иконом Пресвете Богоматере, названом «Чајничка Красница», тј. предивна и прекрасна. Порекло ове Свете иконе из Светог је града Јерусалима. По Предању насликао је Свети апостол Лука. На предњој страни ове иконе је Богородица са Христом а на задњој страни Свети Јован Крститељ. У Србију је донео ову икону Свети краљ Милутин (1282-1321). Икона је чувана у манастиру Бања код Прибоја на Лиму. Ту је била до 1594 године , када је безумни Синан паша узео мошти Светог Саве из манастира Милешеве и спалио их на Врачару. Том приликом опљачкан је спаљен и манастир Бања. Побожан Србин из Рудог успио је да спасе из ватре икону и да је преко Лима однесе у Стару чајничку цркву. Икона је у тој цркви стајала око 370 година, па је пренијета у нову Чајничку цркву са 18 кубета. Побожни народ овог краја толико је поштовао побожно ову икону своју «Красну», да кад је обновљен манастир Бања није дозволио да се икона однесе из Чајнича. 1868 Године на икону је стављен сребрно-златни оков који је радио мајстор Ристо Андрић из Сарајева. 1943 Године за време Другог светског рата, Италијани су активирали експлозив и Стара чајничка црква је потпуно уништена а нова црква веома оштећена. Чајничка Красница на чудесан начин остала је нетакнута, као и раније приликом турског паљења. После ове експлозије, дошле су усташе у Чајниче и почели са убијањем невиних Срба и безазлене дечице. Напали су и цркву, опљачкали је и са Чајничке Краснице скинули драго камење. Побожни Срби спасили су икону. Најпре је пренета у кућу Милке Спремо, а по одласку усташа осам људи пренели су је у цркву села Стречане. Из Стречана је пренета у једну пећину ради веће сигурности. У пећини је чувана под стражом. Из пећине је пренета у село Слатину код Србиња, одакле су је Чајничани опет вратили у Чајниче у село Трпиње, и сакрили је опет у пећину гдје је остала до краја рата. 1946 Обновљена је Стара црква и Икона постављена у њу, а 1959. године обновљен је и на Рођење Мајке Божје освећен нови чајнички храм и икона је пренета у њега. Храм је осветио блаженопочивши патријарх Српски Герман.
Чуда Пресвете Богородице Чајничке
Стари прота чајнички Јован Јовановић је записао да су једне прилике довели дечака од 12 године, и његови родитељи су се представили да су Јевреји из Рогатице. Синчић им је изненада онемео. Водили су га у Беч, Сарајево код специјалиста, узалуд. Прота Јован га је привео пред Икону Краснице и очитао молитве за здравље. «Упитах га ни сам не знам зашто: Од када си престао говорити?». Дечак одговори: По мраку код Ракитнице... Ја се од чуда осетих изгубљеним, збуњеним.» ... 1914 године за време Првог светског рата, прота Јован је одведен као таоц од Аустроугарске војске. Три дана нису ништа јели, и чекали су моменат када ће их стрељати. Трећег дана обрати му се један каплар са питањем да ли је он свештеник из Чајнича? Када је потврдно одговорио рече му каплар: «Не бојте се, ја сам онај дечак који је онемео и у вашем храму проговорио». Доносио им је хране, и скривао у једној кући у Устипрачи, указиваше велико милосрђе. Јефа Трифковић пише да му се сестра Перса као девојка разболела од душевне болести. Водили су је докторима, узалуд. Једног дана њена побожна тетка у току молитве чула је глас да Персин накит пошаљу као дар Чајничкој Красници. Мајка Персина одмах на то пристане. Пошаљу накит, који није био ни на пола пута а Перси се разбистрило у души и она потпуно дође себи и оздрави. После тога живела је Перса још 35 година, удала се и родила троје деце. Болест јој се никада више није повратила.
«Тамо где хоће Бог, побеђује се поредак природе!»

 

 

Чувар чудотворне иконе
Данка Вујичић
12.01.2008 18:41
Нисам нигдје видио једну тако чудну варош која има тако брдовит и валовит положај. Дјелује истовремено весело, опасно и страшно, записао је чувени путописац Евлија Челебија, којег је пут у Чајниче нанио далеке 1664. године.

И заиста исти утисак стећи ће свако ко први пут угледа ову варош стијешњену рјечицом Јањином, Цицељем и Чивчи брдом на надморској висини већој од 800 метара.

Нико не зна кад је основано и ко га је тачно основао, али за цркву у Чајничу и њену чудотворну икону пресвете Богородице мало је православаца који нису чули.

Познати су и вишесмислени стихови: "Шта их брига, шта се кога тиче што ја идем цркви у Чајниче!" А у Чајниче се најчешће иде 21. септембра, за Малу госпојину.

Примијетио је то и Челебија који Чајниче назива теферичним мјестом, јер у њега долазе људи из сусједних мјеста на вашар. Једино је његовом оку искусног путописца промакла стара црква посвећена Успенију пресвете Богородице, али можда је онако малу и скоро допола укопану у земљу једноставно није ни примијетио.

Црква из доба Немањића: Вријеме настанка прве православне цркве на подручју чајничке општине датира с почетка 15. вијека. Најстарији запис о њој, а који се и данас чува у ризници храма, налази се на корицама древне рукописне књиге која се назива "Пролог". Књига садржи кратак опис живота светитеља и писана је прије више од пет вијекова. Година записана испод имена храма на тој књизи је 1492. У запису не стоји да је црква тада подигнута, него да је то први очувани помен о њој, што наводи на закључак да је црква постојала и раније. Нема података о томе како је првобитно изгледала ова православна грађевина. Нису сачувани никакви писани подаци, нити какви трагови темеља, остаци или ископине. Овако скроман изглед, прост облик и дубока укопаност у земљу имале су старе цркве по варошима у доба турске владавине. Саграђена је од ломљеног камена и малтера.

Године 1943, између 11. и 12. априла, страдала је од експлозије. Остали су само голи зидови. По завршетку рата је обновљена и освештана 20. јула 1946. године.

Чудотворна икона Године 1857. у Чајничу је започета изградња велелепног храма који је понио назив Нова црква. Зидао га је неимар Петар Тодоровић из Велеса са својом дружином. Они су је украсили иконостасом у резбарији, иконама и зидним сликама. Освештана је и пропојана шест година касније, тако да данас Чајниче има двије цркве једну поред друге. Нови храм, такође посвећен пресветој Богородици, велики је и грађен у стилу старих, источњачких грађевина са намјеном богослужења.

Још у прошлом вијеку Нова црква је претрпјела извјесна оштећења од јаких земљотреса. За вријеме Другог свјетског рата, када су Италијани запалили експлозив у црквеној порти, црква је добрим дијелом оштећена. Тако је стајала све до педесетих година када је тадашњи парох, јеромонах Василије Домановић уз учешће црквених власти на челу са Високопреосвештенством митрополитом Нектаријем започео обнављати ову величанствену грађевину. Обновљену цркву освештао је патријарх српски господин Герман са владикама на Малу госпојину 1959. године.

У њој чувају старе рукописе, штампане књиге и иконе. Међу њима је и чувена икона свете Богородице, коју је, по црквеном и народном предању, израдио јеванђелиста Лука. Она је истовјетна иконама у Јерусалиму и Светој гори. Чудотворна икона се у цркви налази преко 400 година и донесена је из манастира Бања код Прибоја на Лиму.

За сву славу и углед Чајниче има да захвали само овој икони, јер је због ње мјесто постало чувено и завјетно - мјесто ходочашћа.

Ова икона јединствен је сачуван примјерак своје врсте, а уједно и једина икона из 14. вијека у БиХ. Сматра се да је она једна од три које је насликао свети јеванђелиста Лука: једна је у Јерусалиму, друга у Хиландару на Светој гори, а трећа - у Чајничу!?

Сликана је на дрвеној плочи с обје стране. Са предње је Богомајка са малим Христом на руци, а на полеђини је свети Јован Крститељ Претеча, који десном руком благосиља. Ликови су тамни од старости и, вјероватно, од пожара. Данас су видљива само лица јер су остали дијелови допојасних фигура под оковом сребрне и позлаћене ризе лијепе израде. Оков је радио познати кујунџија Ристо Андрић 1868. године.

"Сав се био предао послу, затворио је радњу па је три године предано и истрајно радио код своје куће, док није завршио своје ремек-дјело. У металној круни Богородице био је украсни дијамант у величини мањег љешника и још неколико ситнијих, које су повадили и опљачкали официри и војници, по злу чувене 'Вражје дивизије'", стоји записано у монографији о икони.

Ова литијска икона је, судећи по историчарима, дјело византијског сликара, изгледа из 1329-1330. године. Икона је касније доста досликавана, чини се у 16. вијеку. Оригинални сликани слој сачуван је на лицима фигура, али тачне партије накнадних околних премаза тешко је одредити док се не скине восак који сада прекрива цијелу површину.

Мала иконографска особеност чајничке Богородице, која држи Христа на десној а не на лијевој руци, повезује ову представу са легендом по којој је свети Лука сликао овакву икону док му је позирала сама Богородица. Овај лик Богородице нерукотворене имао је центар свога култа у манастиру Абрамита у Цариграду. Релативно је мали број фресака и икона код нас који представљају овај тип Богородице са дјететом на десној руци, односно чудотворну икону нерукотвореног лика, доброчинитељку и помоћницу људима у њиховим потребама. Међу иконама овај иконографски тип се најраније јавља на хиландарској Богородици из 13. вијека и на Богородици Епискепсис из цркве светог Врача у Охриду из друге половине 14. вијека, те на чајничкој Богородици.

Путешествије светиње
Чудотворна икона је, влада мишљење, прво била у дому Немањића. Одавно је донесена у манастир Бању, код Прибоја на Лиму. Првобитно је боравила на двору Немањића, па је цар Урош, послије свог дугог боловања и срећног изљечења, у знак захвалности поклонио манастиру Бањи. Ту је била до времена кад су мошти светог Саве однесене из Милешеве, а манастир Бања у истом турском походу спаљен и опљачкан. Неко од сељана из ватре је спасио икону и донио је у Чајниче, гдје је 370 година стајала у старој цркви, а онда пренесена у нову. Године 1868. прочуло се да ће манастир Бања бити обновљен, а икона враћена натраг, те се узбунило цијело Чајниче. У Другом свјетском рату Италијани су активирали експлозив у црквеној порти и дијелом порушили нови храм, а остатке опљачкали. Чајнички Срби тада су спасили дио црквених књига и икону. Однијели су је у једну српску кућу. Даље је склањана у цркву у селу Стрењача (између Чајнича, Фоче и Пљеваља), а затим, ради веће сигурности, у једну пећину. Због страха да би могла бити оскрнављена, пред пећином су организоване даноноћне страже. Из пећине је пренесена у село Слатину код Фоче у тамошњу цркву, а затим у село Трпиње, гдје је дочекала и крај Другог свјетског рата. У премаленој пећини свештеник је повремено вршио службу, а народ се на кољенима провлачио кроз уски улаз и присуствовао богослужењу. Након рата црква је обновљена а икона, коначно, враћена на своје мјесто. Данас се налази на украшеном пријестолу, уз сјеверозападни зид средњег дијела храма, близу олтара.

Како је дјечак прогледао
Већ вијековима народ приступа овој светињи у нади и вјери да ће им помоћи. Као и много штошта друго везано за ову икону, остало је незаписано попут великог броја чуда која су се дешавала искреним вјерницима уз помоћ Богомајке и чудотворне иконе њој посвећене. Мјештани причају да су се чуда дешавала још док је икона била у манастиру Бања. Једно од чуда које се десило забиљежено је у "Житијима светих" за август, прије Првог свјетског рата. У запису стоји да је један дјечак римокатоличке вјероисповијести, родом из Зенице, кога су овдје родитељи довели зато што је престао говорити - проговорио. Отац Јован прочитао је, тада, молитву.

Након завршене молитве несвјесно је питао дјечака: "Када си престао говорити?" Дјечак му је одговорио: "Од кад сам се уплашио" и описао чега се и кад уплашио. Он је проговорио, а његови родитељи пали су ничице пред светињом. Икона помаже и онима који нису православне вјере, али долазе овдје са вјером да ће им она помоћи. Због сталних долазака ходочасника у непосредној близини цркве постоји и конак, у коме вјерници могу преноћити.